Нема производа у корпи.
-Danko, čekam te ispred zgrade, ajde tebra, večeras je Rave nad Ravovima, najbolji ove godine, Miloš i Gile su ispalili, opet, naravno, nešto u stilu rade sutra, drugi ide kod doktora i bla, bla. Znaš već, standardni izgovori.
-Bojane 12 je sati, da li si normalan?
-Pa šta? Što?
-Pa Milica je jedva uspavala decu, koske će da mi polomi što samo glasnije dišem, kamo li što pričam s’tobom.
-Ajde, nemoj da si pi*da, ti si mi zadnje uporište.
-Danko brate, već dva sata kljucam u stolici, jedva čekam da se deca predaju da mogu i ja da legnem, na pod, na sto, u krevet, gde god. I radim sutra. Čujemo se za neko pivo za vikend.
-I ti si me izdao, i ti si kecelju stavio. Ode sve u ku*ac. Papučari jedni.
Danko je uvek bio i verovatno će uvek i biti onaj zadnji lik u društvu koji odbija da se suoči s’ time da smo omatorili. Kad smo redom krenuli da se ženimo i osnivamo porodice, zapošljavamo se i kupujemo stanove, Danku kao da su opet rekli da Deda Mraz ne postoji. Bio je ljut na život i svet što je njegovo društvo odraslo. U početku je to bilo simpa, i prijalo nam je da se ponekad izvučemo iz kuće s njim, ali kako je život uzimao maha, vremena je bilo sve manje a Danku je i dalje trebao njegov fiks.
Jednom godišnje ipak nismo mogli ni pod kojim izgovorom da izbegnemo partijanje sa Dankom, čak i “Žena mi se porađa” nije bilo validno. Za svaki Dankov rođendan smo se spremali par nedelja unapred. Trudiš se da spavaš što više može, svaki dan podižeš broj piva za po jedno, ponovo prebiraš nameštaj u stanu po mraku da se lakše orijentišeš kad se vratiš i obasipamo naše drage supruge poklonima i pažnjom bar po mesec dana unapred. Ove godine je bio jubilarni četrdeseti rođendan. Gile je odradio štampu na majici “Matori Raver”, to je to, to je naš Danko. Raver do smrti. Našli smo se kod njega na gajbi oko 10 i krenuli standardno, red piva, red tekile, red nečega što će da nas održi na nogama do ranog jutra. Bilo nas je deset, 10 malih gusara. Prvi je posustao Žarko, zaspao je oko 12 na kauču, pokrili smo ga i krenuli ka mejn iventu. Usput smo svratili da jedemo, tu su pala još dva gusara i ostade nas sedam. Kod trafike, dok smo kupovali cigare nestao je još jedan. Na ulazu za rave šest malih gusara vadi novčanike, kupuju karte, gledaju ih gorile čike. Jednom telefon pozvoni, reče ima rano let, uze taxi, ode, ostalo nas pet. Pet malih gusara, dolazi do šanka, jedan uze koktel i izvrši harikiri, ostalo nas četiri. Četiri mala gusara, stigoše do podijuma, dva su već puzala, i ostadosmo dva. Žurka nije počela, meni nije dobro, idem kući rigajući, Danko je*o te rave.
Ujutru se budim, u glavi mi treći svetski rat, Milica me gleda popreko, ja je gledam ukršteno, deca plaču u najveće, svađaju se oko princeze Else. Zvoni mi telefon, vidim Danko.
-Alo tebra, gde ste se izgubili, jeste ispred. Ajmo vodim vas na after.
-Jedi go*na Danko, vidimo se sledeće godine.